Ovo je tekst u kojem je bilo kakav uvod suvišan, jer ko danas ne zna za tog najjačeg dasu na svijetu zvanog Google? A i mislim da naslov govori sam za sebe. Nego, da počnem.

 

Posao u Google-u. Ni na kraj pameti. Ni da apliciram, ni da prođem bilo koji krug intervjua, a da ne pričam o tome da dobijem posao. A zašto? Ne zbog toga što smatram da nisam dovoljno pametna ili sposobna, već više zato što nikad nisam vidjela sebe da težim ili pokušavam da radim tamo. Google mi je samo bio kao neki dodatni mozak – sve ono što nisam mogla da nađem u svojoj glavi, našla sam tamo. Kao i cijelom svijetu, pretpostavljam.

Uglavnom, cijela priča je počela nekako iznenada,  tokom razgovora sa drugaricom iz Belgije koja radi za ovu kompaniju u Irskoj. Kako to ide kada je u pitanju catch up-ovanje sa dešavanjima u životima nama dragih ljudi koji su negdje daleko, u jednom trenutku smo došle na temu posla i daljih životnih planova.

U nedostatku konkretnih planova što se tiče moje karijere odnosno posla, ona je došla na ideju da me predloži za posao u Google-u (kompanija funkcioniše po principu preporuke poznanika ili prijatelja od strane zaposlenog za određenu otvorenu poziciju). Kako sam u tom trenutku bila totalno indiferentna prema cijeloj ideji, samo sam pristala, uredila svoj CV i poslala joj ga. Bez ikakvih velikih očekivanja.

Međutim, ubrzo nakon toga uslijedilo je obavještenje da je moj CV prihvaćen i da sam pozvana na prvi intervju, koji je planiran da traje pola sata, i bio je upoznavanje sa mnom, mojim obrazovanjem, iskustvom i profesionalnim planovima. Bespotrebno je da napominjem da se nisam uopšte pripremala za ovaj prvi susret, jer nisam vjerovala da će Google baš mene da zaposli na nekoj poziciji koja nema ama baš nikakve veze ni sa mojim akademskim obrazovanjem a još manje sa skromnim prethodnim radnim iskustvom.

Ali  stiglo je obavještenje da sam prošla u sledeći krug, i da je naredni intervju planiran da traje sat vremena. Tu su već moje mišljenje i stav počeli da se mijenjaju. Ako su već vidjeli moj CV, pričali sa mnom, i nije im bila važna moja akademska i profesionalna pozadina, onda sam rekla nešto što treba?

S obzirom na to da je drugi krug bio malo ozbiljniji i da se ticao same kompanije i servisa koje nudi, tj. poznavanja istih, morala sam da se pripremim. Po mom mišljenju, intervju je prošao samo ok, opet bez ikakvih očekivanja.

Alarmantno je postalo kad je stiglo obavještenje da sam prošla u treći i finalni krug. Ne alarmantno u negativnom smislu, nego u <<KAKO WTF ARE YOU KIDDING ME>> smislu. Okej, sad sam već na korak od posla koji je nekim ljudima san, a ja se ponašam otprilike kao da sam na razgovoru za posao u pekari (bez uvrede).

Treći intervju iliti pakao. Najduži intervju u mom životu – 3 puta po 45min sa 3 različite osobe sa dvije pauze od 15 minuta. Šta će oni to mene sve da pitaju?! Priprema je trajala i trajala, a onda je došao i taj dan.

Prvo moja potencijalna buduća šefica, onda osoba koja radi na istoj poziciji ali je zadužena za drugu zemlju, a onda i osoba koja radi na istoj poziciji i ima isto akademsko obrazovanje kao ja. Svi predivni, nasmijani i ljubazni. Ne možeš da provališ da li su zadovoljni ili ne. A nije da nisam pokušavala…

I to je bilo to. Dvije nedelje nakon intervjua, koliko im je bio rok za odgovor, u 6 popodne po lokalnom vremenu (5 popodne ili kraj radnog vremena u Irskoj) dobila sam poziv i obrazloženje da pored svih mojih kvaliteta i znanja koje sam pokazala tralalala to nije bilo dovoljno da me zaposle. Jeste da im je baš trebalo knap vremena da se smisle, ali dobro.

U svakom slučaju, ohrabrili su me da probam da stekem znanja i vještine u toj oblasti u nekom narednom periodu i opet se prijavim. Nisam nikad više pokušala…

Bez obzira na krajnji ishod, moj pokušaj za posao u Google-u me naučio nekoliko stvari:

  1. Da se mnogo više zainteresujem za to čime se sve bave i koje su neke od najnovijih aktuelnosti koje se tiču inovacija. Tako sam uspjela da dublje zađem u materiju i naučim dosta novih stvari vezanih za Google, profile ljudi koji tamo rade i poziciju koju bih obavljala. Sve to nisam ranije znala, a ne bih vjerovatno ni imala prilike da nije bilo intervjua.
  2. Najbolji način da pobijedite tremu ili nervozu je znanje i priprema. Zato se prije svakog intervjua za posao treba dobro pripremiti, pogotovo ako vam je materija strana. Tako će trema najprije prerasti u samopouzdanje.
  3. Potpuno je nebitno šta ste završili i čime ste se prethodno bavili. Bitno je opšte znanje i kultura, kreativnost, upornost, trud, zainteresovanost, rasuđivanje, snalažljivost, komunikativnost, iskrenost, disciplina, prilagodljivost…
  4. Pokušaj za dobijanje posla u Google-u ne smatram neuspjehom, već zapravo uspjehom što sam uopšte imala tu rijetku priliku i što sam dogurala tako daleko u cijelom procesu. Stoga je svako iskustvo sa intervjuima za posao izuzetno dragocjeno, mnogo nas čemu nauči, jer je svaka pozicija za koju se prijavimo drugačija, i sa svakim novim intervjuom smo sve spremniji za sledeći put, znamo kako da se ponašamo, šta da pričamo, a pri tom dobijamo još više samopouzdanja.
  5. Ne treba dopustiti da vas negativan ishod na kraju odvuče od cilja ili da postavljate sebi granice. Jer, ne obara se svako drvo prvim udarcem. Neuspjeh je šansa da svako redefiniše svoj uspjeh, i u skladu sa tim odredi svoje prioritete u životu i kako da postupi da bi se oni ostvarili.
Bruce Lee

P.S. Ako nekoga zanima više detalja, neka se slobodno javi! 🙂